Нови Сад је основан након изгона Турака 1694. године и био је познат под именом Рацка варош, односно Српски град, на мађарском. Осим Срба, насељавали су га и Мађари, Немци, Цинцари, Грци и многи други народи.
Од 1718. није само погранично место Хабзбуршке војне границе, већ се развија у трговачко насеље где се размењују се плодови бачке равнице и фрушкогорских винограда. Те године се и комплетно село Алмаш, у ком је живело двадесетак породица, пресељава у варош и значајно је умножава. Град је био подељен на војни и цивилни део. 1748. године богати грађани одлазе у Беч и за 80000 рајнских форинти купују од Марије Терезије статус слободног краљевског града. Тада су се и граничари иселили из града. Почиње нагли привредни развој тако да средином 18. века има 8000 становника.
Као и у другим слободним градовима, њиме управља магистрат на челу са судијом и 12 сенатора. Судија и капетан се бирају наизменично из свих народности. 1771. и 1838. је страдао од поплава. Око 1820.године је имао око 20000 становника и био је највећи српски град за ког је Шафарик рекао да је “гнездо Српства”. Био је центар политичког, културног и друштвеног живота. У њему су живели Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Илија Вучетић, Стефан Брановачки, Коста Трифковић, Арса Пајевић и многи други, те је због тог културног и политичког утицаја град прозван Српском Атином.
Матица српска се преселила у Нови Сад 1864., Српско народно позориште је формирано 1861., а 1865. се оснива и српска гимназија. Носилац тих акција је био Светозар Милетић ког су памтили како је грмео својим гласом са Градске куће и позивао људе. И сада му споменик стоји на Тргу, главном састајалишту Новосађана. И данас их још увек их окупља моћни Милетић. Око споменика Змај Јове трче деца коју је толико волео. Своју је изгубио, па је писао за другу децу широм региона.
Након распада Аустроугарске монархије, на иницијативу Јаше Томића основан је Српски народни одбор, организована је и народна стража, обновљен је и гласник “Слобода”. Упућен је позив Дунавској дивизији српске војске да пошаље јединице и ултиматум команданту немачких трупа да напусте град. Сами себе су ослободили дан пре уласка српске војске у град. У име Новосађана на мосту их је поздравио угледни грађанин Сава Стојковић, окићену српску заставу је предао Војиславу Бугарском, команданту јединице која је имала част да ослободи град. 1. децембра је проглашено Краљевсво Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад једним од центара, да би 1929. постао седиште Дунавске бановине.
Комунално уређење у граду је без премца, добија монументалне грађевине као што су Бановина (зграда покрајинске владе и скупштине), Танурџићеву палату, раднички дом и др. Када се формирала Независна Држава Хрватска , 10. априла 1941., престао је споразум о пријатељству са Мађарима и Миклош Хорти шаље своје фашистиче трупе. На улицама су се појавили наоружани “немзетери” и “фолксдојчери” да контролишу народ.
Приликом повлачења, југословенска војска је порушила Мост краљевића Томислава и Железнички мост. Напад је прво извршен на становнике Салајке што су претежно Срби, где је убијено око 500 људи. Власт је преузела војна управа и Петроварадин улази у састав НДХ, а Нови Сад постаје погранични град “Велике Мађарске”.
Јануара 1942. током “Новосадске рације”, убијено је и под лед бачено 1246 Новосађана. Део данашњег кеја носи име Кеј жртава рације и обележава се сваке године погром. Сматра се да у рату убијено око 5000 Новосађана. Током рата у граду се налазило седиште окружног комитета Комунистичке Партије Југославије, Покрајинског комитета за Војводину. 23. октобра 1945. град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке када је кроз њега надирала Црвена армија. Од 1945. Нови Сад постаје главни град Аутомне Покрајине Војводине.
Почиње обнављање индустрије, формира се самосталан Универзитет, у чијем саставу је девет факултета, од којих су прво основани Филозофски и Пољопривредни факултет. 1980. се оснива се Војвођанска академија наука и уметности.
6. октобра 1988. су организоване демонстрације под чијим притиском је срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту, названа је “јогурт револуција”. Циљ је био да се укине аутономни статус који је Војводина имала по уставу из 1974.
Када се распала СФРЈ, формирана је Савезна Република Југославија и град постаје други по величини. Последњу деценију 20. века обележили су најдужи и најмасовнији протести опозиционих странака и студената од децембра 1996. до марта 1997. Од 1998. до 2000. деловао је чувени Народни покрет Отпор. У НАТО бомбардовању срушена су сва три моста, оштећене комуникације, водоводни и електрични системи, причињена велика еколошка загађења. Бомбардоване су касарне и рафинерија, објекти телевизије Нови Сад на Мишелуку, као и многи други. И поред тога град је примио велики број избеглих лица, те је годинама после бомбардовања постао највеће градилиште у земљи, један је од ретких градова у Србији са позитивним природним прираштајем. Нови Сад данас броји више од 250 хиљада становника.
