Počeci modernog doba Novog Sada i prihvatanje novih društvenih normi među stanovništvom vezuju se za kraj 18.veka kada počinje postepena emancipacija žena. Iako su žene tada bile u veoma nepovoljnom položaju ipak je određeni broj njih značajno doprineo kulturnom uzdizanju grada.
One nisu imale ni usmena ni pismena prava koja bi im dozvoljavala da budu samostalne u braku i u drugim segmentima života. U brak su unosile miraz, obezbeđen od strane njihove porodice, kojim je kasnije upravljao supružnik, kao i celokupnom imovinom i finansijama. Tek u slučaju smrti supružnika ili razvoda braka, žena je dobijala moć raspolaganja imovinom. Upravo to je fenomen „dobrotvorke-udovice“ koji je vezan za filantropiju u periodu između 18. i 19.veka.
Žene su, prema austrijskom građanskom zakoniku koji je važio sve do 1894. Godine bile u veoma nepovoljnom položaju u društvu, svrstavane kao nesposobna lica zajedno sa slepima i gluvima, a za bračne sporove bila je nadležna crkva i crkveni sud. Od 1894.godine stupa na snagu mađarski građanski zakonik koji je dozvoljavao građanski brak, tj. sklapanje braka između osoba različitih veroispovesti za koji je bio nadležan državni sud.
U Novom Sadu, krajem 18.veka, postojalo je mnogo žena-udovica koje su imale ambiciju da svojim delima utiču na emancipaciju žena tog podneblja, da podignu nivo kulturno-obrazovne svesti među mladim devojkama i devojčicama, ali i muškarcima, kako bi uvideli neophodnost obrazovanja ženske populacije u svim društvenim slojevima.
Može se reći sa sigurnošću da je najuticajnija novosadska dobrotvorka bila Marija (Popović) Trandafil(*1814-1883). Bila je pismena i znala da čita nemački jezik. Nakon smrti roditelja, Marija postaje štićenica bogate trgovačke porodice iz „Oseka“, Hadži-Kiri Nikolića. On ju je udao sa 16 godina za svog delovođu koje je tada imao 40-ak godina, Jovana Trandafila. Imala je dvoje dece, Sofiju i Kostu, koji su umrli jedno za drugim, te nakon njihove smrti Marija pronalazi volju za životom u pružanju pomoći bolesnima i siromašnima. U ovom slučaju, ona nije bila udovica već je zajedno sa svojim suprugom kroz testament, deo svoje imovine ostavila u dobrotvorne svrhe. Najveća zasluga Marije Trandafil jeste „Zavod za negu i održavanje sirote i siromašne srpske dece“, zgrada u kojoj se danas u Novom Sadu nalazi Matica srpska. Marija je zaslužna svojim donacijama za đačke stipendije novosadske gimnazije. Svojom smrću je ostavila iza sebe zaveštanja od 700 000 forinti. Danas u modernom gradu, nigde ne postoji pisani trag njenog dobrotvorstva, a u zgradi Matice srpske, njeno ime uklesano je samo u prvom prolaznom hodniku. Kuće koje su nekada bile njena imovina, takođe ne sadrže nikakve pisane tragove o tome.
Prva srpkinja, novosađanka koja je završila srednju školu, takođe dobrotvorka bila je Marta Jorgović(1742-1780*). Nažalost, o njoj se ne zna puno podataka. Na insistiranje svog oca, Neška Petrovića, Marta je upisala prvu srpsku gimnaziju u Novom Sadu u koju su išli isključivo momci i bila izuzetno sposobna i vredna. Upisivanje ženskog deteta u srednju školu bio je pojam za to vreme, ali i za decenije kasnije. Martin otac je svojim sredstvima pomagao srpske škole godinama, te je zbog toga mogao da ima uticaj i na upis svoje ćerke. Marta se udala za trgovca Jovana Jorgovića, imala četvoro dece i umrla prerano da doživi školovanje svoje dece, pre svoje četrdesete godine.
Poznata srpska retoričarka, obrazovna i energična, koja se bavila dobrotovrnim radom i spada među ove veličanstvene žene, je i Savka Subotić(1834-1918). Nju i njenog brata Mišu podučavao je Svetozar Miletić za vreme bune, a zatim je školovanje nastavila u Temišvaru. Proučavala je društveni život žena i bila uspešni govornik. Bila je zagovornik obrazovanja ženske dece i publikovanja ženke štampe. Njeno predavanje „Žena na istoku i na zapadu“ održano 1910.godine u Naučnom klubu Beča, ođekivalo je pozitivnim glasom u celoj zapadnoj Evropi. Savka je bila prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Zadruge Srpkinja Novosatkinja. Za svoja istraživanja i retorička umeća dobijala je priznanja kako srpske, tako i strane javnosti, što je retkost. Samostalno je radila i imala uticaj na društvo, nezavisno od strane svog supruga, advokata i urednika Letopisa Matice srpske, Jovana Subotića. Umrla je i sahranjena je u Novom Sadu, a u oporuci je kao želju navela da joj niko ne dolazi na sahranu sledećim rečima: „Neću niko da mi dođe na ukop, pa ni moja deca. Najtrajniji su oni spomenici koji se dižu u obliku kakve humanitarne i prosvetne ustanove“.
Milica Stojadinović Srpkinja(1828-1878), naša poznata pesnikinja, zaslužno se, svojim neprocenjivim delom, nalazi na ovoj listi srpskih dobrotvorki. Odlično je govorila nemački jezik i bila pismena, pisala je poeziju od svoje 13.-e godine i postala afirmisan pesnik kao mlada devojka. Prevodila je dela Balzaka, Getea, i radila sa Vukom Karadžićem kada je prikupljao folklornu građu. Upoznala je svoje savremenike pesnika i vodila literarne rasprave sa njima. Po smrti oca živela je u Beogradu koji nije bio siguran dom za nju. Po izbijanju rata postala je i prva srpska žena ratna dopisnica. Taj period njenog života joj je bio najteži, te ju je to i ubilo 1878. godine. U književnosti njena poezija se smatra osnovom srpskog sentimentalizma, ali je priznata tek nakon njene smrti. Svake godine se u njenu čast, u Vrdniku i Novom Sadu, u oktobru mesecu održava pesnička manifestacija pod nazivom „Milici u pohode“.
Milica Jovanović(1832-1880) rođena je u porodici Branovački u Novom Sadu i izrasla u veoma značajnu ličnost po pitanju ženskog pokreta. Otac Stevan joj je bio predsednik Matice Srpske i veoma uticajna ličnost, te je tako uticao i na njeno obrazovanje. Udala se i rodila tri sina, ali je nezavisno delovala u okviru Omladinskog pokreta koji su je stavljali u centar političkih i društvenih događaja. Omladinski pokret se zalagao za kulturni preporod u svim slojevima društva, a posebno među ženama. Milica je bila u tome veoma uspešna, ali muževljeva sujeta to nije dozvoljavala i optužio ju je da time razara brak, pretio joj je i nazivao bludnicom. Sud ga je proglasio duševno bolesnim. Nakon njene smrti osnovana je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja čije su joj članice odale priznanje.
Mileva Marić Ajnštajn(1875-1948), izuzetna žena, matematičar, u senci muškarca okružena patrijarhalnim stegama tadašnjeg društva s kraja 19.veka. Celo detinjstvo je provela u Novom Sadu, a školovanje u Sremu. U Cirih je otišla da studira matematiku i fiziku sa nepunih 20 godina, među prvim ženama u Evropi. Njen talenat je negovao i podržavao njen otac, oficir u austrougarskoj vojsci. Upravo u Cirihu je upoznala svog budućeg supruga, Alberta Ajnštajna, nobelovca za matematiku i fiziku. Studije nije završila jer je njena želja da Albertu bude od koristi bila mnogo jača. Veoma je snažna teza da je Mileva u velikoj meri doprineli njegovom radu, pa čak i da je njena zasluga kreiranje teorije relativiteta za koju je on dobio Nobelovu nagradu. Međutim, njihov zajednički život završio se razvodom 1919. Godine. Imali su dva sina Hansa Alberta i Edvarda o kojima se Mileva starala i živela za njih do kraja svog života u Cirihu. Držala je časove matematike kako bi imali prihod za život, a njen stvaralački, vizionarski um je presušio kapacitete. Na Milevinoj rodnoj kući u Novom Sadu postavljena je spomen ploča i jedna ulica u gradu, na Novom naselju, nosi njeno ime.
Veoma je nezahvalan posao sastaviti listu zaslužnih građana Novog Sada jer ih čini, na veliku sreću i radost novosađana, poprilično velik broj. Ali bili oni na bilo kakvoj listi ili ne, njihovo životno delo je večno u gradu i u društvu u kome živimo. Upravo zbog takvih činjenica Novi Sad je dobio titulu evropske prestonice kulture za 2021. godinu.
