Надежда Петровић је најистакнутија српска сликарка која је својим стваралаштвом запечатила крај 19. и почетак 20. века. Рођена је у Чачку 1873. године, а умрла у Ваљеву 1915. године. Надежда се школовала за учитељицу и упоредо ишла на приватне часове цртања. Иако је након школовања могла да ради као наставница цртања, она је желела да се усаврши у сликарству, те одлази у Немачку где упија европска знања и уметничке токове. Тамо, у Минхену, добија инспирацију да слика природу која се у њој задржава током читавог живота. Путовала је читавом Србијом сликајући њене пејзаже.
1910. године је у Јесењем салону у Паризу сликала са великим именима светског сликарства као што су Кандински, Матис, Бонар, Вијар. Ипак, на домаћем терену њена уметност је била неразумљива и добијала је негативне критике. По избијању Првог балканског рата, на бојишту је радила као болничарка и сликала крваве пределе. Тек након смрти, у друштву је призната као значајна уметница која је још тада, за живота, мењала свет.
Њена фигура од бронзе налази се испред зграде Павла Бељанског, на Тргу галерија, у Новом Саду, и представља рад вајарке Мире Сандић. Фигура је постављена 1995. године.
