Novosadske dobrotvorke i njihov značaj

Počeci modernog doba Novog Sada i prihvatanje novih društvenih normi među stanovništvom vezuju se za kraj 18.veka kada počinje postepena emancipacija žena. Iako su žene tada bile u veoma nepovoljnom položaju ipak je određeni broj njih značajno doprineo kulturnom uzdizanju grada.

Novosadske dobrotvorke i njihov značaj

One nisu imale ni usmena ni pismena prava koja bi im dozvoljavala da budu samostalne u braku i u drugim segmentima života. U brak su unosile miraz, obezbeđen od strane njihove porodice, kojim je kasnije upravljao supružnik, kao i celokupnom imovinom i finansijama. Tek u slučaju smrti supružnika ili razvoda braka, žena je dobijala moć raspolaganja imovinom. Upravo to je fenomen „dobrotvorke-udovice“ koji je vezan za filantropiju u periodu između 18. i 19.veka.

Žene su, prema austrijskom građanskom zakoniku koji je važio sve do 1894. Godine bile u veoma nepovoljnom položaju u društvu, svrstavane kao nesposobna lica zajedno sa slepima i gluvima, a za bračne sporove bila je nadležna crkva i crkveni sud. Od 1894.godine stupa na snagu mađarski građanski zakonik koji je dozvoljavao građanski brak, tj. sklapanje braka između osoba različitih veroispovesti za koji je bio nadležan državni sud.

U Novom Sadu, krajem 18.veka, postojalo je mnogo žena-udovica koje su imale ambiciju da svojim delima utiču na emancipaciju žena tog podneblja, da podignu nivo kulturno-obrazovne svesti među mladim devojkama i devojčicama, ali i muškarcima, kako bi uvideli neophodnost obrazovanja ženske populacije u svim društvenim slojevima.

Marija Trandafil
Marija Trandafil

Može se reći sa sigurnošću da je najuticajnija novosadska dobrotvorka bila Marija (Popović) Trandafil(*1814-1883). Bila je pismena i znala da čita nemački jezik. Nakon smrti roditelja, Marija postaje štićenica bogate trgovačke porodice iz „Oseka“, Hadži-Kiri Nikolića. On ju je udao sa 16 godina za svog delovođu koje je tada imao 40-ak godina, Jovana Trandafila. Imala je dvoje dece, Sofiju i Kostu, koji su umrli jedno za drugim, te nakon njihove smrti Marija pronalazi volju za životom u pružanju pomoći bolesnima i siromašnima. U ovom slučaju, ona nije bila udovica već je zajedno sa svojim suprugom kroz testament, deo svoje imovine ostavila u dobrotvorne svrhe. Najveća zasluga Marije Trandafil jeste „Zavod za negu i održavanje sirote i siromašne srpske dece“, zgrada u kojoj se danas u Novom Sadu nalazi Matica srpska. Marija je zaslužna svojim donacijama za đačke stipendije novosadske gimnazije. Svojom smrću je ostavila iza sebe zaveštanja od 700 000 forinti. Danas u modernom gradu, nigde ne postoji pisani trag njenog dobrotvorstva, a u zgradi Matice srpske, njeno ime uklesano je samo u prvom prolaznom hodniku. Kuće koje su nekada bile njena imovina, takođe ne sadrže nikakve pisane tragove o tome.

Prva srpkinja, novosađanka koja je završila srednju školu, takođe dobrotvorka bila je Marta Jorgović(1742-1780*). Nažalost, o njoj se ne zna puno podataka. Na insistiranje svog oca, Neška Petrovića, Marta je upisala prvu srpsku gimnaziju u Novom Sadu u koju su išli isključivo momci i bila izuzetno sposobna i vredna. Upisivanje ženskog deteta u srednju školu bio je pojam za to vreme, ali i za decenije kasnije. Martin otac je svojim sredstvima pomagao srpske škole godinama, te je zbog toga mogao da ima uticaj i na upis svoje ćerke. Marta se udala za trgovca Jovana Jorgovića, imala četvoro dece i umrla prerano da doživi školovanje svoje dece, pre svoje četrdesete godine.

Savka Subotić
Savka Subotić

Poznata srpska retoričarka, obrazovna i energična, koja se bavila dobrotovrnim radom i spada među ove veličanstvene žene, je i Savka Subotić(1834-1918). Nju i njenog brata Mišu podučavao je Svetozar Miletić za vreme bune, a zatim je školovanje nastavila u Temišvaru. Proučavala je društveni život žena i bila uspešni govornik. Bila je zagovornik obrazovanja ženske dece i publikovanja ženke štampe. Njeno predavanje „Žena na istoku i na zapadu“ održano 1910.godine u Naučnom klubu Beča, odjekivalo je pozitivnim glasom u celoj zapadnoj Evropi. Savka je bila prva predsednica Srpskog narodnog ženskog saveza, Kola srpskih sestara i Zadruge Srpkinja Novosatkinja. Za svoja istraživanja i retorička umeća dobijala je priznanja kako srpske, tako i strane javnosti, što je retkost. Samostalno je radila i imala uticaj na društvo, nezavisno od strane svog supruga, advokata i urednika Letopisa Matice srpske, Jovana Subotića. Umrla je i sahranjena je u Novom Sadu, a u oporuci je kao želju navela da joj niko ne dolazi na sahranu sledećim rečima: „Neću niko da mi dodje na ukop, pa ni moja deca. Najtrajniji su oni spomenici koji se dižu u obliku kakve humanitarne i prosvetne ustanove“.

Milica Stojadinović Srpkinja
Milica Stojadinović Srpkinja

Milica Stojadinović Srpkinja(1828-1878), naša poznata pesnikinja, zaslužno se, svojim neprocenjivim delom, nalazi na ovoj listi srpskih dobrotvorki. Odlično je govorila nemački jezik i bila pismena, pisala je poeziju od svoje 13.-e godine i postala afirmisan pesnik kao mlada devojka. Prevodila je dela Balzaka, Getea, i radila sa Vukom Karadžićem kada je prikupljao folklornu građu. Upoznala je svoje savremenike pesnika i vodila literarne rasprave sa njima. Po smrti oca živela je u Beogradu koji nije bio siguran dom za nju. Po izbijanju rata postala je i prva srpska žena ratna dopisnica. Taj period njenog života joj je bio najteži, te ju je to i ubilo 1878. godine. U književnosti njena poezija se smatra osnovom srpskog sentimentalizma, ali je priznata tek nakon njene smrti. Svake godine se u njenu čast, u Vrdniku i Novom Sadu, u oktobru mesecu održava pesnička manifestacija pod nazivom „Milici u pohode“.

Milica Jovanović(1832-1880) rođena je u porodici Branovački u Novom Sadu i izrasla u veoma značajnu ličnost po pitanju ženskog pokreta. Otac Stevan joj je bio predsednik Matice Srpske i veoma uticajna ličnost, te je tako uticao i na njeno obrazovanje. Udala se i rodila tri sina, ali je nezavisno delovala u okviru Omladinskog pokreta koji su je stavljali u centar političkih i društvenih događaja. Omladinski pokret se zalagao za kulturni preporod u svim slojevima društva, a posebno među ženama. Milica je bila u tome veoma uspešna, ali muževljeva sujeta to nije dozvoljavala i optužio ju je da time razara brak, pretio joj je i nazivao bludnicom. Sud ga je proglasio duševno bolesnim. Nakon njene smrti osnovana je Dobrotvorna zadruga Srpkinja Novosatkinja čije su joj članice odale priznanje.

Mileva Marić Ajnštajn
Mileva Marić Ajnštajn

Mileva Marić Ajnštajn(1875-1948), izuzetna žena, matematičar, u senci muškarca okružena patrijarhalnim stegama tadašnjeg društva s kraja 19.veka. Celo detinjstvo je provela u Novom Sadu, a školovanje u Sremu. U Cirih je otišla da studira matematiku i fiziku sa nepunih 20 godina, među prvim ženama u Evropi. Njen talenat je negovao i podržavao njen otac, oficir u austrougarskoj vojsci. Upravo u Cirihu je upoznala svog budućeg supruga, Alberta Ajnštajna, nobelovca za matematiku i fiziku. Studije nije završila jer je njena želja da Albertu bude od koristi bila mnogo jača. Veoma je snažna teza da je Mileva u velikoj meri doprineli njegovom radu, pa čak i da je njena zasluga kreiranje teorije relativiteta za koju je on dobio Nobelovu nagradu. Međutim, njihov zajednički život završio se razvodom 1919. Godine. Imali su dva sina Hansa Alberta i Edvarda o kojima se Mileva starala i živela za njih do kraja svog života u Cirihu. Držala je časove matematike kako bi imali prihod za život, a njen stvaralački, vizionarski um je presušio kapacitete. Na Milevinoj rodnoj kući u Novom Sadu postavljena je spomen ploča i jedna ulica u gradu, na Novom naselju, nosi njeno ime.

Veoma je nezahvalan posao sastaviti listu zaslužnih građana Novog Sada jer ih čini, na veliku sreću i radost novosađana, poprilično velik broj. Ali bili oni na bilo kakvoj listi ili ne, njihovo životno delo je večno u gradu i u društvu u kome živimo. Upravo zbog takvih činjenica Novi Sad je dobio titulu evropske prestonice kulture za 2021. godinu.